Манџурски кандидат (филм из 1962)

Манџурски кандидат је амерички неоноар психолошки политички трилер из 1962. у режији и продукцији Џона Франкенхајмера. Сценарио је написао Џорџ Акселрод према роману Ричарда Кондона Манџурски кандидат из 1959. године. Водећи глумци у филму су Френк Синатра, Лоренс Харви и Анџела Ленсбери, са колегама Џенет Ли, Хенријем Силвом и Џејмсом Грегоријем.^[1]

Радња се усредсређује на ветерана корејског рата Рејмонда Шоа, члана истакнуте политичке породице. Комунисти Шоу испирају мозак након што је његов војни вод заробљен. Он се враћа цивилном животу у Сједињеним Државама, где постаје несвесни убица у међународној комунистичкој завери. Група, која укључује представнике Народне Републике Кине и Совјетског Савеза, планира да убије председничког кандидата америчке политичке партије што би довело до свргавања америчке владе.

Филм је објављен у Сједињеним Државама 24. октобра 1962. године, на врхунцу америчко-совјетског непријатељства током Кубанске ракетне кризе. Западни критичари дали су филму велику похвалу и филм је номинован за два Оскара: најбољу споредну глумицу (Анџела Ленсбери) и најбољу монтажу. Године 1994. филм је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава од стране Конгресне библиотеке као „културолошки, историјски или естетски значајан“.^[2]

Продукција

Синатра је предложио Лусил Бол за улогу Елеонор Изелин, али Франкенхајмер, који је радио са Ленсберију филму All Fall Down,^[3] је инсистирао да Синатра погледа њен наступ у том филму пре него што се донесе коначан избор. Иако је Ленсбери играла мајку Рејмонда Шоа, она је, у ствари, била само три године старија од Лоренса Харвија, који је глумио Шоа. Рана сцена у којој се Шо, скоро одликован Медаља части, свађа са својим родитељима снимљена је у Синатрином приватном авиону.^[3]

Џенет Ли игра Маркову љубав. У краткој биографији Ли емитованој на Turner Classic Movies, глумица Џејми Ли Кертис открива да су њеној мајци уручени папири за развод у име њеног оца, глумца Тонија Кертиса, оног јутра када је снимана сцена у којој се Марко и њен лик први пут сусрећу у возу.

У сцени у којој Марко покушава да депрограмира Шоа у хотелској соби насупрот конвенцији, Синатра је понекад мало ван фокуса. То је био први тејк а Синатра није био тако ефикасан у каснијим, што је уобичајено за његову глуму.^[4] На крају, Франкенхајмер је одлучио да искористи снимак ван фокуса. Критичари су га накнадно хвалили што је показао Марка из Шоовог искривљеног угла.^[3][4]

У роману, отац Елеонор ју је сексуално злостављао као дете. Пре драматичног врхунца, она користи синово испирање мозга да би имала секс са њим. Забринути због реакције чак и на упућивање на табу тему као што је инцест у мејнстрим филму у то време, филмски ствараоци су уместо тога натерали Елеонор да пољуби Шоа у усне како би имплицирали њену инцестуозно привлачност према њему.^[3]

Скоро половина продукцијског буџета филма од 2,2 милиона долара отишла је на Синатрин хонорар.^[5]

Пријем

Филмски критичар Роџер Иберт уврстио је Манџурског кандидата на своју листу „Сјајни филмови“, изјавивши да је „инвентиван и жустар, да ризикује са публиком и да тече не као 'класик', већ као живо и паметно дело".^[6]

На веб локацији агрегатора рецензија Rotten Tomatoes, Манџурски кандидат има оцену од 97% на основу 60 рецензија, са просечном оценом 8,70/10. Критички консензус веб-сајта гласи: „Класичан спој сатире и политичког трилера који је у своје време био непријатно проницљив, Манџурски кандидат и данас остаје узнемирујуће релевантан“.^[7] На Метакритик-у филм има оцену 94 од 100, на основу 20 критичара, што указује на „универзално признање“.^[8]

1994. године, Манџурски кандидат је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава од стране Конгресне библиотеке као „културно, историјски или естетски значајан“.^[9] Филм је био на 67. месту на листи „АФИ-јевих 100 година...100 филмова“ када је та листа први пут састављена 1998. године, али ревидирана верзија из 2007. га је искључила. Био је 17. на АФИ-јевој листи „100 година АФИ-ја... 100 трилера". У априлу 2007. године, Тајм је навео Ленсберијев лик као један од 25 највећих негативаца у историји кинематографије.^[10]

Референце

Спољашње везе